Ostaću te željna

Budim se iznenada. Kao da sam pala sa neke ogromne visine. Kao kad sanjas da padaš i nikako da padneš, samo što sam ja ovaj put pala. Pala u tamnu noć, tihu, bez zvuka. Bez ikakvog znaka života oko mene. Ali to je samo noć kao svaka druga, a opet tako različita.

Budim se skroz, i čujem rvoje korake, ponovo dolaziš i moje misli, koračaš sigurnim koracima. Dobro znaš svaki kutak, svaki ćošak moje duše, ti si svoj na svome. Niko nikada pre tebe nije koračao tom stazom. Niko pre, i niko posle tebe. Kako da objasnim nekog koga nikad nisam imala. Nekog ko mi je potreban kao vazduh koji dišem… kako da te objasnim samoj sebi… nikada nisi znao da ti se radujem kao dete novoj igrački, kao pustinja kiši, radujem ti se, ali krijem to. Možda nekad prepoznaš želju u mojim očima, ali se praviš da ne vidiš.
Čuvam svaki naš susret duboko u sebi, svaki tvoj dodir osećam još uvek na svojoj koži. Svaku reč koju si mi uputio pamtm. I znam da ću te biti željna zauvek. Ostaću željna tvojih dodira, tvojih očiju. Ostaću željna prvih jutarnjih kafi sa tobom. Onih ukradenih poljubaca, ostaću zeljna tvojih dodira, tvog glasa. Ostaću zeljna tebe, koji si ušao u samu srž mog bića. Ostaću zeljna tvojih uzdaha, tvojih poljubaca. Tvojih dodira. Ostaću zeljna tebe. Takvog kakav jesi.
Povredjen. Isceljen. Tebe koji kriješ neku drugu stranu sebe, meni nepoznatu. Tebe ljutog. Srećnog. Tužnog. Ostaću zeljna tebe kad se budiš, kad toneš u san. Ostaću željna tvog glasa. Koji bi mi šaputao snove koje si imao. I one koje si ostvario.
Zavidim svima onima koji te znaju bolje od mene. Koji te znaju kad se iskreno smeješ i kad plačeš. Zavidim svim onim koje su se budile pored tebe. Koje su ti krale osmehe i misli. Zavidim kiši koja ti kaplje na lice. Zavidim vetru koji ti prolazi kroz kosu… zavidim svemu onome što me tera da te budem željna

Posle toliko vremena

Nije morala da podigne pogled sa stranice koju je čitala. Nije morala da proveri da li je on to. Njeno telo ga je osetilo, i pre nego što je prišao. Svaki nerv u njoj je zatreperio, svaki mišić se zategao, kao da će svakog časa potrčati, ali ovaj put što dalje od njega. U prošlost da ispravi tu grešku i ne sretne ga nikad. Ali prošlost je proost i od nje se ne beži. Prišao je polako, kao.i uvek, poseban i nesvestan toga. Ostao je isti, sa ponekom novom borom oko očiju.

-„I dalje čitaš dok čekaš prevoz?“rekao je dobro poznatim glasom. Koji je za trenutak sve vratio na neko drugo mesto, u neki drugi život.
-“ Kao što vidiš ne menjam navike“
-„Ni navike, ni ti se ne menjaš. Mada…“
-„Reci, znaš da nikad nisam volela nedorečene stvari“
„Znam… nisi se promenila, ali opet nešto u tebi se promenilo. Nema onog sjaja… pitam se ko je kriv za to“
-„Nisi ti… ne samo ti… krivi su oni pre tebe, oni koje sam puštala blizu, a donosili su samo promaju. Krivi su oni koje sam volela, a nisu me voleli, kojima sam se nadala, a nisam trebala… kriva sam i ja, jer sam previše maštala..“
-„A ja sam u toj priči…“
-“ Ti… ti si poseban, najmanje kriv, a opet podjednako kriv. Znao si koliko sam bila povredjena pre tebe. Znao si da se teško vezem, teško poverujem… a naterao si me da ponovo raširim krila. Poletela sam, kao Ikar…previše sam približila Suncu i pala…“
-„Mala, moraš opet da počneš da veruješ, negde postoji neko za tebe“
-“ Ne više ne mogu da verujem, potrošila sam svu veru.“ Sa tim rečima je ušla u autobus i tek tad shvatila da drhti.
Ne on nije bio kriv koliko ostali. Ali je bio poslednji kome je verovala. Posle njega nikom nije prišla niti je neko prišao njoj. Posle njega je bila racna linija, drzala se po strani u svom svetu. Daleko od svih, od svega. Daleko od same sebe, posle njega, više nije bila ista. Promenila se, postala je hladna i gorda. Postala je ono što je mislila da nikad neće… ravnodušna… i može proći još tri života, ona nikad neće više biti ona devojčica u telu žene. Spremna da poleti, spremna da se vine medju oblake. Odavno je pustila svoje snove da lete nekom drugom, nekome ko veruje još uvek u njih…

Neko kao on

 

Nije ga primećivala ranije, bio je neko koga bi videla u prolazu, uz jedno „ćao“ bi prošla pored njega. Nikada nije primetila njega kao muškarca. Kao nekog ko bi joj postao drag. Ni sada ne oseća ne oseća ništa.
Samo joj je drago kad ga vidi u prolazu. Kad joj priča o nekim svojim stvarima. Drago joj je kad joj se nasmeje u prolazu. Možda bi nekad i mogla da voli, kao žena muškarca. Ali brzo odbaci tu misao. Neko kao on nije za nju. Neko ko ima još uvek čistu dušu, ko živi pomalo u oblacima i ko još uvek zna da leti nije za nju. Neko ko veruje… a ona odavno ne veruje u čuda. Njena duša nije čista, već uprljana raznim greškama koje je nekad davno počinila. Nije ona za njega. Povredila bi ga, osudila bi ga na život bez emocija, a to nije mogla da uradi. Toliki greh nije bila spremna da počini. Zato bi se sklanjala, kad bi mu se suviše približila. Sakrivala bi se, izbegavala mesta na kojima bi mogla da ga sretne. Ponekad bi se namerno pravila da ga ne vidi, a ponekad bi joj bio potreban, samo da uveri sebe, da još uvek postoje oni koji budni sanjaju.
Zna da kad bi se potrudila ušla bi mu pod kožu, a šta posle? Posle kad bi ga obojila sivom bojom, kako bi živela sa tim da je nekome ubila nadu.
Neko kao on zaslužuje nekog da leti sa njim. A ona se svojih krila odavno odrekla, sklopila ih, i više ne leti. Ne ume, zaboravila je osećaj kad raširiš krila i poletiš. Kad dodirneš nebo, kad je dovoljan onaj neko da pomisliš na njega i imaš osmeh. Nije verovala ni u šta, nije verovala u sebe. Zato je bežala od njega, od sebe. Od mašte, ona nije za njegov svet, suviše uprljana. Zato se krila u svojoj hladnoći, u svojoh tami. Crno i belo me idu zajedno. A oni su to, dva suviše različita sveta.

Stari telefon

 

Sklanjam po sobi, bacam sve ono što mi ne treba. Otvaram fioku, koju dugo nisam otvarala, razne sitnice su tu. Medju tom hrpom djubreta, nalazim stari telefon. Pokušavam da ga upalim. Me daje znake života. Stavljam ga na punjač, a on i dalje ne reaguje. Možda je i bolje tako. Pokušavam da ga upalim, da bi još jednom videla one poruke. Koje sam zaboravila, ali ponekad, izmedju dima cigarete ih se setim.

Htela bi još jednom da pročitam ono što si mi pisao, ono što si mi otkrivao o sebi, a da možda nisi hteo. Tada si mi otkrivao nekog drugačijeg sebe, nekog toplijeg. Mirnijeg. Nekog kome je trebalo nežnosti. I još se sećam kako je sve počelo. I kako se završilo. Kratko je trajalo. Ali ipak je bilo nešto drugačije, nešto sto nisam doživela ni sa jednim pre tebe. Znao si da me samo jednom porukom nateraš da te poželim, da ostavim sve i svakog da bi bila pored tebe. Znala sam na početku da mi nemamo budućnost. Da smo dva različita sveta. Ti nemiran, ja mirna. Ti si neko ko hoće sve i odmah, a ja bi sve natenane. Sećam se one poruke posle koje se moja ruka našla u tvojoj. Na trenutak onaj stisak kao da mi je rekao da smem da ti se približim da ćeš mi dopustiti da vidim drugu stranu tebe…

Sećam se i one poruke u kojoj si rekao da se ne zaljubljujem. Da ti nisi za mene, da ćeš me povrediti. Da ja nisam kao one koje su stalno oko tebe, i da zaslužujem nekog ko će biti stalno tu. Nisi znao da ja ne mogu da se zaljubim. Ni u tebe ni u nekog drugog. Da sam jednom davno bila zaljubljena i da posle toga više nikad osetila tu potrebu. Jesi mi bio drag, na neki drugi način. I dalje si… ali samo to… ostavljam telefon, ne vredi da pokušavam da ga upalim. Tako je i bolje. Tamo si ostao ti, tvoj broj i tvoje poruke…

Pismo za tebe

Sedim na podu, hrpa papira oko mene, pocepanih, zgužvanih, pokušavam da nadjem prave reči kojima bih opisala ono što osećam i krijem u sebi. Ali ih ne nalazim… ne znam dovoljno jake reči da te opišem, da iskažem ono što osećam…

Ti si moja najdraža iluzija. Onaj kome se nadam čak i kad nada uopšte ne postoji. Onaj si kome prepoznajem korake, dok ulazi u moje misli. Moju dušu. Dotakao si samu moju srž bez ijednog dodira, a tako lako mogu da zamislim toplotu koja izbija iz tvog tela. Zatvorim oči i osećam tvoj miris. Ponekad pomoću vetra ti prolazim kroz kosu, a kiša te ljubi umesto mene.
I naslanjam glavu na prozor i pitam se gde si sada, sa kim… ili je bolje da ne znam… bolje je, ono što ne znam ne može da me povredi. Pada mi na pamet misao da ti se nekad stidljivo pojavim u mislima i izmamim neki mali smešak… ko zna, možda se i ti boriš sa sobom. Možda se i ti pitaš isto kao ja, možda bi i ti rekao nešto ali te koči neka greška iz prošlosti. Neka bol duboko urezana u tebe. Ponekad mi deluješ kao neko ko samo čeka zagrljaj, neko ko je željan nečega dobrog kao i ja.
Možda jednog dana budeš čitao ove redove, možda nekako dodju do tebe,pa se prepoznaš u svakoj reči, svakoj tački i zarezu. Jer i kad ne piše ništa, stoje nevidiljivi redovi za tebe, koji čekaju da ih podebljam i da postanu vidljivi. Ali ima nekih redova koji se ne pišu, koji moraju ostati sakriveni. Jer tako je bolje za sve… u nešto se ne dira. U nekoga. A ja ne diram u tebe…osim kad mi zafališ, kad padne neka ovakva noć pa poželim makar u tami da te vidim…

Duga noć

Vrtim se po krevetu. Ne odgovara mi ni jedan jastuk, ne mogu mesto da nadjem. I već vidim da će ovo biti duga noć. Preduga… i krećem onim putem, kojim nisam dugo išla. Onim za koji nisam imala hraborsti dugo da odem. Skidam paučinu nade, i krećem nesigurnim koracima. Jer znam da me tamo i dalje čeka on.

I dalje ne znam da odem od njega. Pobegnem, pa kao u nekom lavirintu opet se vratim do njega. Udarim kao u kineski zid. I ne znam da objasnim šta me toliko vuče tom čoveku. Koja me to sila drži vezanu za nekog koga nisam nikada imala. Za nekoga ko mene nikada nije imao, a pripadala sam mu više nego bilo kome. Ustajem iz kreveta, u mraku, bez paljenja svetla nalazim cigarete, i palim jednu. Od plavičastog dima pravim njegov lik. Oči, nos, usne, pravim sve obe detalje koje upijam oz daleka. Pravim onaj osmeh koji me je nekada davno kupio. Pravim sve, osim glasa, to ne mogu. Zato zatvaram oči i čujem ga. Glas koji sam i posle toliko godina prepoznala u gomili. Palim još jednu, i pitam se šta mi je veći porok. Cigarete ili on. Sa cigareta mogu da se skinem, ali kako se skinuti sa nekog ko je ušao u srce, u dušu. U krv. U samu srž, do kostiju. Kako se skinuti sa nekog ko je potreban kao vazduh, ko je sama srž bića. Nekada sam mislila da pripadam nekom drugom. Koja zabluda….

Put do kuće

Autobus je krenuo, stavila je slušalice u uši i slušala muziku. Iako nije htela, setila ga je se. Dok su se kišne kapi slivale na prozorima, ona se setila jednog imena. Obicnog imena. Jednog lika koji je nekada davno ušetao u njen život.

Pitala se gde je sad, u ovom trenutku? Da li je napokon našao sreću? Kiša je uvek podseti na njega. I on je kao ove kapi, lep i hladan. Usamljen. Oboje su bili povredjivani od strane onih koje su najviše voleli. Oboje na sebi nose ožiljke koji još uvek ponekad zabole. Oboje su mogli jedno drugo da izleče samo da su se prepoznali.
Ali nisu, on je otišao negde daleko. Negde gde niko nije znao njegovu priču. A ona je ostala na istom mestu, tamo gde ga je poslednji put videla. Ostala je tamo, nadajući se da će ga videti kako se vraća. Još uvek čeka da mu prepozna korak u daljini, glas u gomili. Još uvek se nada da će jedno jutro docekati zajedno. Čak i onda kad jutro čeka pored nekog drugog. Probudi se nekoliko trenutaka pre svitanja i pozeli nemo dobro jutro gde god da je.
Stiže na svoju stanicu, izlazi i pita se kad će je neki drugi autobus odvesti do njega. Kome pripada više nego bilo kome drugom.

Nisi ti

Nisi ti za mene. Ja sam pripadala nekom jednom davno. I više ne mogu da pripadam nikom. Jednom sam volela, onako do same srži. Do dna duše. Nisu tvoje tamne oči za mene stvorene. Ja sam jednom videla sebe u jednim svetlim očima. Njima sam dala onaj deo duše koji se samo jednom daje.
Nisam ja za tebe, ja više ne znam da volim. Ne znam da letim iako bi ti hteo da me naučiš ponovo da raširim krila. Ne prekidaj me kad odlutam negde, a ne pomerim se sa mesta. Pusti me da ga odsanjam. Da još jednom u mislima budem njegova.
Nisam ja za tebe. Za tebe je neko ko može da ti pripada ceo. A kako ja da pripadam nekome, kad će jedan deo mene uvek pripadati nekome ko nikad nije bio moj.

Fali mi

Zafalim nekad sama sebi, kad je ovakva noć kad san neće na oči. Pa se vraćam nekim sećanjima kad sam bila neka druga ja. Zafali mi ponekad ona nekadašnja ja. Koja je letela, širila krila i kad nije bilo vetra ipak letela. A sad krila već dugo stoje sklopljena. Dugo nisu letela nekim drugim svetovima.
Nije bilo povoljnog vetra da pustim jedra, a da se ne nasučem na neki stenu bola. Sećam se kako sam nekad letela i na samu pomisao na tebe. Fališ mi i ti, koji si znao da probudiš onu neku drugu mene. Koja je bila spremna na sve. Bežala, da bi se sakrila u tvoje krilo. Fali mi osećaj drhtanja celog tela kad bi se sreli slučajno. Fali mi onaj tvoj dečački osmeh. Onaj tvoj glas koji sam nekad rado slušala. Ne znam zašto sam te se sada setila.
Otkud ti, posle ovoliko vremena da svratiš? I zašto baš sada? Pobekad me naša priča podseti na priču Keri i Zverke. Jer to si ti. Moja zver, ali ja nikad nisam bila tvoja lepotica, niti ću biti. Valjda neki ljudi zauvek ostanu zarobljeni u nama. Čak i onda kad nam ne pripadaju. A ti meni nikad nisi pripadao. Sećam se kako si jednom rekao, kad ti je bio trenutak slabosti, da letim, da ćeš me uvek uhvatiti. A nije bilo tako. Kad si trebao da me uhvatiš nisi bio tu. Pala sam na srču slomljenih snova i nada. Valjda sam tad povredila krila. Od tad ne letim.
A fali mi da ponovo poletim, da se vinem u neke nove visine, negde gde nisam još bila. Fali mi da raširim krila i stignem do sunca iako znam da će me možda opet opeći. Fali mi da maštam fali mi da opet budem ona stara ja… falim samoj sebi…

Uzdah

Mesec već dugo sija, sam je na nebu. Kao usamljenik koji peva neku tužnu pesmu. Nema nijednog zvuka, tiho. Previše tiho, pa misli počinju svoju priču. Sve su glasnije. A ona polako uzdahne. Onim jednim uzdahom koji se ispušta samo kad si sam.

Onaj uzdah u koji stane sve. I snovi i nade. Želje. Uzdah za koji nema uvek hrabrosti. Taj uzdah pokloni sebi samo kad zna da je oko nje sve tiho i tamno. Jer to je samo za nju. U taj uzdah stavi sve. Sve ono što je prećutkivala. Sve ono što ju je danima mučilo ali je krila. Navikla da sama bije svoje bitke.
Ali u ovaj uzdah je stavila još nešto. Njega.
Spremna je da ga napokon pusti. Da ode. Da se oprosti od iluzije koju je dugo gradila. Kao kulu od peska. A onda je došao talas realnosti i shvatila je da tp sve baš ono što je bilo. Iluzija.
Izdahnula je i tako se oprostila od svega onog za šta se toliko dugo držala. Odustala je od njega. Pustila ga je da ode. I kao da je skinula neki teret sa sebe. Osetila se lakšom. Spremnom za nešto novo. Osetila je da sad ima mesta u grudima da pusti nekog drugog blizu sebe. Nekog ko neće stati u uzdah. ..