Moje devojke

Nikad nisam pisala o ovome. Ovo nece biti jedan od onih uobičajebih tekstova, biće o ljubavi, ali onoj drugoj, prijateljskoj. O ljudima koji su sa nama bili pre nekih padova, za vreme tih padova, i sad kad napokon letimo, stvarno letimo. O ljudima koji su nas slušali, bili nam podrška, i vraćali nas u stvarnost kad zalutamo previše među oblake. Ovo je tekst o pravim prijateljima.

Imala sam poznanike u životu, nisam mislila da ću prave prijatelje ikada upoznati, a onda su one ušle u moj život. Neću ih imetovati, znaju one koje su. Prihvatile su me ovakvu kakva jesam, večiti romantik, zarobljena u mom smetu. Nekad sam im kukala, vraćale su me na pravi put. Kad sam padala, uvek su me podizale.

Toliko smo različite, a opet tako iste. Smejemo se, plačemo zajedno. Slušale jedna drugu u gluvo doba noći, slale poruke iz čista mira kad bi jedna drugoj nedostajale. Bilo je dovoljno da se pogledamo i da znamo šta mislimo. Ne smetaju nam ni sunce ni sneg, da se nadjemo i jedna drugu napuno onom pozitivnom energijom koju daju samo pravi i iskreni prijatelji.

Ta energija je nešto posebno, to kad znaš da na nekog možeš da se osloniš, da kažeš sve ono što nikome drugom ne govoriš, nekad čak ni sebi, ali njima možeš. Ta posebna sigurnost koju samo prijatelji pružaju.

Možda ovo nije najbolji tekst, jer ne postoje reči kojima bi opisala nas i naše druženje, moje devojke, volim vas, hvala vam za sve ove godine, smeha, druženja, i što ste tu za mene, moje lude i prelepe devojke.