Koliko košta nedostajanje? Mnogo… mnogo ne prospavanih noći, budnih sanjanja I snenih nadanj. Košta onoliko, koliko zadrhtimo na samu pomisao da onog nekog, nikad više ne vidimo. Koštalo me mnogo pitanja bez odgovora. Koštalo me, i još ga otplaćujem, na rate. Merim dane, na one u kojima te vidim, na one u kojima ti ukradem osmeh. I slučajni dodir. Moje nedostajanje ima tvoje ime I prezime. Moje nedostajanje ima one poznate koji odzvanjaju u hodnicima moje duše.

Blizu si mi, a opet tako daleko. Napravim korak ka tebi, I ti kreneš ka meni, ali se ubrzo povučeš. I ostanem u mom nedostajanju, pitajući se gde sam pogrešila. Nešto loše rekla. I taman kad pomislim da odem, ti me povučeš i ja ja ti poletim u zagrljaj. Moje nedostajanje boli…jako… bole prsti za tobom, boli duša koja bi da se na trenutak odmori na tvom ramnu. Makar na jedan tren, onaj posle kojeg bi želela nešto sam imala na tren u rukama… I odmah izgubila. Nešto posle čega bi psećala prazninu, veliku kao svemir. Ali bi vredelo…

Blizu si mi, a opet hiljadama svetlosnih godina daleko. Ti si ono što želim kad vidim dugu, ti si ono moje nedostajanje koje boli, ubija, kida i peče, ali zbog kojeg sam živa… zbog kojeg se još uvek nadam, nečemu. A ne znam ni sama čemu… moje nedostajanje, molim te, prestani da mi nedostaješ…I pitam se kako može da nedostaje, neko koga nikada nismo imali?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s