Prilazim gramofonu, biram dobri stari dzez, onaj zvuk melahonije i nade u istom tonu. Onaj zvuk koji me tera da se njišem u nekom mom ritmu, sa čašom vina u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Bosih nogu polako prilazim prozoru, i pitam se gde si? Sa kim čekaš da padne još jedna noć?

Ne znam, a možda i ne želim da znam. Možda mi je tako bolje, da imam čemu da se nadam. Da imam šta da zelim. A zelim tebe, kao nikoga pre. Želim da te zagrlim, da ti obrišem neku boru sa lica. Da te nateram da se smeješ onim tcojim osmehom koji mi ne da mira. Želim da te gledam kako se spremaš za posao i da ti usput ukradem poljubac. Da me zagrliš i da se na trenutak osetim srećnom. Želim da te čujem kako dišes pored mene, dok se još više ušuškavam u tvoj zagrljaj. Želim da čujem ono tvoje „mala“ ujutru.

Igram po sobi, kao da si tu, u ćošku i da me gledaš. Igram jer ne znam kako drugačije da izbacim ovu želju koja guši, boli, ubija. Koja gori u meni, ali se ne vidi. Zeljo moja, ostvari mi se bar na jedan dan. Samo toliko tražim, pa neka nikad više nikog ne poželim.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s