Posle toliko vremena

Nije morala da podigne pogled sa stranice koju je čitala. Nije morala da proveri da li je on to. Njeno telo ga je osetilo, i pre nego što je prišao. Svaki nerv u njoj je zatreperio, svaki mišić se zategao, kao da će svakog časa potrčati, ali ovaj put što dalje od njega. U prošlost da ispravi tu grešku i ne sretne ga nikad. Ali prošlost je proost i od nje se ne beži. Prišao je polako, kao.i uvek, poseban i nesvestan toga. Ostao je isti, sa ponekom novom borom oko očiju.

-„I dalje čitaš dok čekaš prevoz?“rekao je dobro poznatim glasom. Koji je za trenutak sve vratio na neko drugo mesto, u neki drugi život.
-“ Kao što vidiš ne menjam navike“
-„Ni navike, ni ti se ne menjaš. Mada…“
-„Reci, znaš da nikad nisam volela nedorečene stvari“
„Znam… nisi se promenila, ali opet nešto u tebi se promenilo. Nema onog sjaja… pitam se ko je kriv za to“
-„Nisi ti… ne samo ti… krivi su oni pre tebe, oni koje sam puštala blizu, a donosili su samo promaju. Krivi su oni koje sam volela, a nisu me voleli, kojima sam se nadala, a nisam trebala… kriva sam i ja, jer sam previše maštala..“
-„A ja sam u toj priči…“
-“ Ti… ti si poseban, najmanje kriv, a opet podjednako kriv. Znao si koliko sam bila povredjena pre tebe. Znao si da se teško vezem, teško poverujem… a naterao si me da ponovo raširim krila. Poletela sam, kao Ikar…previše sam približila Suncu i pala…“
-„Mala, moraš opet da počneš da veruješ, negde postoji neko za tebe“
-“ Ne više ne mogu da verujem, potrošila sam svu veru.“ Sa tim rečima je ušla u autobus i tek tad shvatila da drhti.
Ne on nije bio kriv koliko ostali. Ali je bio poslednji kome je verovala. Posle njega nikom nije prišla niti je neko prišao njoj. Posle njega je bila racna linija, drzala se po strani u svom svetu. Daleko od svih, od svega. Daleko od same sebe, posle njega, više nije bila ista. Promenila se, postala je hladna i gorda. Postala je ono što je mislila da nikad neće… ravnodušna… i može proći još tri života, ona nikad neće više biti ona devojčica u telu žene. Spremna da poleti, spremna da se vine medju oblake. Odavno je pustila svoje snove da lete nekom drugom, nekome ko veruje još uvek u njih…

Neko kao on

 

Nije ga primećivala ranije, bio je neko koga bi videla u prolazu, uz jedno „ćao“ bi prošla pored njega. Nikada nije primetila njega kao muškarca. Kao nekog ko bi joj postao drag. Ni sada ne oseća ne oseća ništa.
Samo joj je drago kad ga vidi u prolazu. Kad joj priča o nekim svojim stvarima. Drago joj je kad joj se nasmeje u prolazu. Možda bi nekad i mogla da voli, kao žena muškarca. Ali brzo odbaci tu misao. Neko kao on nije za nju. Neko ko ima još uvek čistu dušu, ko živi pomalo u oblacima i ko još uvek zna da leti nije za nju. Neko ko veruje… a ona odavno ne veruje u čuda. Njena duša nije čista, već uprljana raznim greškama koje je nekad davno počinila. Nije ona za njega. Povredila bi ga, osudila bi ga na život bez emocija, a to nije mogla da uradi. Toliki greh nije bila spremna da počini. Zato bi se sklanjala, kad bi mu se suviše približila. Sakrivala bi se, izbegavala mesta na kojima bi mogla da ga sretne. Ponekad bi se namerno pravila da ga ne vidi, a ponekad bi joj bio potreban, samo da uveri sebe, da još uvek postoje oni koji budni sanjaju.
Zna da kad bi se potrudila ušla bi mu pod kožu, a šta posle? Posle kad bi ga obojila sivom bojom, kako bi živela sa tim da je nekome ubila nadu.
Neko kao on zaslužuje nekog da leti sa njim. A ona se svojih krila odavno odrekla, sklopila ih, i više ne leti. Ne ume, zaboravila je osećaj kad raširiš krila i poletiš. Kad dodirneš nebo, kad je dovoljan onaj neko da pomisliš na njega i imaš osmeh. Nije verovala ni u šta, nije verovala u sebe. Zato je bežala od njega, od sebe. Od mašte, ona nije za njegov svet, suviše uprljana. Zato se krila u svojoj hladnoći, u svojoh tami. Crno i belo me idu zajedno. A oni su to, dva suviše različita sveta.