Stari telefon

 

Sklanjam po sobi, bacam sve ono što mi ne treba. Otvaram fioku, koju dugo nisam otvarala, razne sitnice su tu. Medju tom hrpom djubreta, nalazim stari telefon. Pokušavam da ga upalim. Me daje znake života. Stavljam ga na punjač, a on i dalje ne reaguje. Možda je i bolje tako. Pokušavam da ga upalim, da bi još jednom videla one poruke. Koje sam zaboravila, ali ponekad, izmedju dima cigarete ih se setim.

Htela bi još jednom da pročitam ono što si mi pisao, ono što si mi otkrivao o sebi, a da možda nisi hteo. Tada si mi otkrivao nekog drugačijeg sebe, nekog toplijeg. Mirnijeg. Nekog kome je trebalo nežnosti. I još se sećam kako je sve počelo. I kako se završilo. Kratko je trajalo. Ali ipak je bilo nešto drugačije, nešto sto nisam doživela ni sa jednim pre tebe. Znao si da me samo jednom porukom nateraš da te poželim, da ostavim sve i svakog da bi bila pored tebe. Znala sam na početku da mi nemamo budućnost. Da smo dva različita sveta. Ti nemiran, ja mirna. Ti si neko ko hoće sve i odmah, a ja bi sve natenane. Sećam se one poruke posle koje se moja ruka našla u tvojoj. Na trenutak onaj stisak kao da mi je rekao da smem da ti se približim da ćeš mi dopustiti da vidim drugu stranu tebe…

Sećam se i one poruke u kojoj si rekao da se ne zaljubljujem. Da ti nisi za mene, da ćeš me povrediti. Da ja nisam kao one koje su stalno oko tebe, i da zaslužujem nekog ko će biti stalno tu. Nisi znao da ja ne mogu da se zaljubim. Ni u tebe ni u nekog drugog. Da sam jednom davno bila zaljubljena i da posle toga više nikad osetila tu potrebu. Jesi mi bio drag, na neki drugi način. I dalje si… ali samo to… ostavljam telefon, ne vredi da pokušavam da ga upalim. Tako je i bolje. Tamo si ostao ti, tvoj broj i tvoje poruke…

Pismo za tebe

Sedim na podu, hrpa papira oko mene, pocepanih, zgužvanih, pokušavam da nadjem prave reči kojima bih opisala ono što osećam i krijem u sebi. Ali ih ne nalazim… ne znam dovoljno jake reči da te opišem, da iskažem ono što osećam…

Ti si moja najdraža iluzija. Onaj kome se nadam čak i kad nada uopšte ne postoji. Onaj si kome prepoznajem korake, dok ulazi u moje misli. Moju dušu. Dotakao si samu moju srž bez ijednog dodira, a tako lako mogu da zamislim toplotu koja izbija iz tvog tela. Zatvorim oči i osećam tvoj miris. Ponekad pomoću vetra ti prolazim kroz kosu, a kiša te ljubi umesto mene.
I naslanjam glavu na prozor i pitam se gde si sada, sa kim… ili je bolje da ne znam… bolje je, ono što ne znam ne može da me povredi. Pada mi na pamet misao da ti se nekad stidljivo pojavim u mislima i izmamim neki mali smešak… ko zna, možda se i ti boriš sa sobom. Možda se i ti pitaš isto kao ja, možda bi i ti rekao nešto ali te koči neka greška iz prošlosti. Neka bol duboko urezana u tebe. Ponekad mi deluješ kao neko ko samo čeka zagrljaj, neko ko je željan nečega dobrog kao i ja.
Možda jednog dana budeš čitao ove redove, možda nekako dodju do tebe,pa se prepoznaš u svakoj reči, svakoj tački i zarezu. Jer i kad ne piše ništa, stoje nevidiljivi redovi za tebe, koji čekaju da ih podebljam i da postanu vidljivi. Ali ima nekih redova koji se ne pišu, koji moraju ostati sakriveni. Jer tako je bolje za sve… u nešto se ne dira. U nekoga. A ja ne diram u tebe…osim kad mi zafališ, kad padne neka ovakva noć pa poželim makar u tami da te vidim…

Duga noć

Vrtim se po krevetu. Ne odgovara mi ni jedan jastuk, ne mogu mesto da nadjem. I već vidim da će ovo biti duga noć. Preduga… i krećem onim putem, kojim nisam dugo išla. Onim za koji nisam imala hraborsti dugo da odem. Skidam paučinu nade, i krećem nesigurnim koracima. Jer znam da me tamo i dalje čeka on.

I dalje ne znam da odem od njega. Pobegnem, pa kao u nekom lavirintu opet se vratim do njega. Udarim kao u kineski zid. I ne znam da objasnim šta me toliko vuče tom čoveku. Koja me to sila drži vezanu za nekog koga nisam nikada imala. Za nekoga ko mene nikada nije imao, a pripadala sam mu više nego bilo kome. Ustajem iz kreveta, u mraku, bez paljenja svetla nalazim cigarete, i palim jednu. Od plavičastog dima pravim njegov lik. Oči, nos, usne, pravim sve obe detalje koje upijam oz daleka. Pravim onaj osmeh koji me je nekada davno kupio. Pravim sve, osim glasa, to ne mogu. Zato zatvaram oči i čujem ga. Glas koji sam i posle toliko godina prepoznala u gomili. Palim još jednu, i pitam se šta mi je veći porok. Cigarete ili on. Sa cigareta mogu da se skinem, ali kako se skinuti sa nekog ko je ušao u srce, u dušu. U krv. U samu srž, do kostiju. Kako se skinuti sa nekog ko je potreban kao vazduh, ko je sama srž bića. Nekada sam mislila da pripadam nekom drugom. Koja zabluda….

Put do kuće

Autobus je krenuo, stavila je slušalice u uši i slušala muziku. Iako nije htela, setila ga je se. Dok su se kišne kapi slivale na prozorima, ona se setila jednog imena. Obicnog imena. Jednog lika koji je nekada davno ušetao u njen život.

Pitala se gde je sad, u ovom trenutku? Da li je napokon našao sreću? Kiša je uvek podseti na njega. I on je kao ove kapi, lep i hladan. Usamljen. Oboje su bili povredjivani od strane onih koje su najviše voleli. Oboje na sebi nose ožiljke koji još uvek ponekad zabole. Oboje su mogli jedno drugo da izleče samo da su se prepoznali.
Ali nisu, on je otišao negde daleko. Negde gde niko nije znao njegovu priču. A ona je ostala na istom mestu, tamo gde ga je poslednji put videla. Ostala je tamo, nadajući se da će ga videti kako se vraća. Još uvek čeka da mu prepozna korak u daljini, glas u gomili. Još uvek se nada da će jedno jutro docekati zajedno. Čak i onda kad jutro čeka pored nekog drugog. Probudi se nekoliko trenutaka pre svitanja i pozeli nemo dobro jutro gde god da je.
Stiže na svoju stanicu, izlazi i pita se kad će je neki drugi autobus odvesti do njega. Kome pripada više nego bilo kome drugom.