Uzdah

Mesec već dugo sija, sam je na nebu. Kao usamljenik koji peva neku tužnu pesmu. Nema nijednog zvuka, tiho. Previše tiho, pa misli počinju svoju priču. Sve su glasnije. A ona polako uzdahne. Onim jednim uzdahom koji se ispušta samo kad si sam.

Onaj uzdah u koji stane sve. I snovi i nade. Želje. Uzdah za koji nema uvek hrabrosti. Taj uzdah pokloni sebi samo kad zna da je oko nje sve tiho i tamno. Jer to je samo za nju. U taj uzdah stavi sve. Sve ono što je prećutkivala. Sve ono što ju je danima mučilo ali je krila. Navikla da sama bije svoje bitke.
Ali u ovaj uzdah je stavila još nešto. Njega.
Spremna je da ga napokon pusti. Da ode. Da se oprosti od iluzije koju je dugo gradila. Kao kulu od peska. A onda je došao talas realnosti i shvatila je da tp sve baš ono što je bilo. Iluzija.
Izdahnula je i tako se oprostila od svega onog za šta se toliko dugo držala. Odustala je od njega. Pustila ga je da ode. I kao da je skinula neki teret sa sebe. Osetila se lakšom. Spremnom za nešto novo. Osetila je da sad ima mesta u grudima da pusti nekog drugog blizu sebe. Nekog ko neće stati u uzdah. ..

Duguješ mi

Duguješ mi sve one noći koje sam provela bez tebe. Duguješ mi jutra koja su svanula bez tebe. Duguješ mi snove u koje nisi dolazio,jer su takvi bili prazni. Džabe sam ih sanjala. Desi se da te ne vidim dugo, pa te kradem iz nekih usputnih razgovora nebitnih ljudi. Kradem te iz nekih mojih sećanja, tamo negde iza duše ima zaliha tvog prisustva. Pa kad mi mnogo fališ uzimam te kao vilinsku prašinu da preživim dan.
Duguješ mi nadanja koja su možda uzaludna. Želje koje sam potrošila na tebe. Duguješ mi one ukradene osmehe koje sam ti poklonila, i one poglede kojima sam te pratila dok si išao ko zna gde i ko zna kome.
Duguješ mi maštanja kojima tonem u san. Maštajući da će mi te neko novo jutro doneti i svanuti u tvom zagrljaju. Duguješ mi sva ona bežanja od drugih da bi tebi u susret trčala. Sve one nežne reči koje prećutkujem čuvajući ih za tebe. Poljubce koje čuvam na uglu usana samo za tebe.
Ali najviše mi duguješ nadu koja se ne gasi. Koju negujem zalivajući je željama koje su veće i od mene… Željama da budem makar na tren tvoja…

Inspiracija

Napišem pa obrišem, ništa mi nije dovoljno dobro tebe da opišem. Tebe koji si mi tako blizu, a tako daleko. Dovoljno je da te vidim u prolazu, uhvatim krajčkom oka onaj tvoj tajanstveni osmeh, koji kao da je za mene, pa da mogu roman da ispišem.
Ti, moja večna inspiracija. Tebi pišem najlepše redove. Tražim prave reči da te opišem, jer kako opisati ono što nikad nisi imao pod rukama. Tražim te u noći punog meseca, tražim te među zvezdama, a nalazim te negde duboko u meni. Negde skrivenog, tajnog. Jer ne sme niko da te nasluti, da u meni budiš nešto što ne znam da objasnim. Budiš u meni želju da verujem. Da poverujem da je sve moguće. A onda se gorko nasmejem, onaj kome pišem, kome posvećujem slova, reči… Onaj kome pišem poslednjom nadom, nikada neće pročitati ni jedan jedini red napisanog. Onaj kome šapućem vetrom i koga mazim mesečinom ne zna da je dovoljan jedan pogled, da nastane ceo roman o njemu.
Moja si inspiracija, ona neiscrpna. Ona koja me tera da pišem noćima. Da brišem dok ne bude savršeno. A kako opisati nekog tako savršeno nesavršenog, onog koji nije svestan da bole ovi prsti od nedodiravanja njega. I dok tebi pišem tad si mi najbliži, tad si samo moj…