Mogla bih

Znaš mogla bih ja da te volim onako iskreno. Nestvarno, bajkovito, skoro pa detinje. Mogla bih da ti se radujem kao što se žedna zemlja raduje kiši. Mogla bih da ti oteram demone, da ti izlečim rane i podelim sa tobom teret. Mogla bi da te usnulog budim dok se hladi kafa koja te čeka. Mogla bih da ti kradem košulje i nosim ih kad nisi pored mene jer bi tako imala osećaj da me grliš.

Mogla bih da se noću pribijam uz tebe dok apolju počinje nevreme, pa da me zagrliš i da se osetim bezbednom. Mogla bih da ti pričam o onome što sam svih ovih godina skrivala u sebi. Da ti priznam da sam te tražila u pesmama, u knjigama, da sam ti pisala, a da nikad nisi pročitao ni jedan red napisanog. Da sam se nekad budila u sred noći osećajući kako me nešto steže u grudima, kao da mi fali vazduha, a ustvari si mi ti falio.

Još uvek se sećam kako sam te nakon toliko prepoznala, da se na trenutak sve zaustavilo. I da sam ponovo kao one noći kad su nam se putevi ukrstili ponovo udavila u tami tvojih očiju. Da niko nije imao to što ti imaš. Mogla bih da ti priznam da čuvam posebno mesto na jastuku samo za tebe. Poseban osmeh. Da mi niko ne uzdrma tlo pod nogama kao ti. Da nije dovoljno da prodju godine, da bi me ti prošao. Ti ne prolaziš. Ti si kao ona nada koja nikad ne umire. Ponovo se kao feniks dižeš iz pepela i ponovo me  osvajaš,a da ništa ne uradiš.

Mogla bih pred tobom da se ogolim do kostiju, do duše, da ti pričam o snovima, nadama. Da ti pričam o budućnosti. Da ti pomognem da ozdraviš od toga što muči. Da te saslušam, da ti pokažem da i ti znaš da voliš. Da nisi tako hladan kako se činiš. Da u tebi, iako negde duboko, je sakriven dečak, koji žudi da ga neko zagrli. Mogla bih ja da te smirujem posle ružnih snova. Da ti pokažem mesto gde se duga rađa. Da ti pokažem magiju meseca. Mogla bih sa tobom da gledam zvezde, a nekom usamljenom krovu. I da zajedno čekamo zvezdu padalicu. Mogla bih tako lepo da ti stojim, mogla bih da te naučim da veruješ u bolje sutra. Mogla bih ja mnogo toga sa tobom, samo ako mi dozvoliš… Mogla bih…

Ukradeni trenutak

Mrak u sobi, jedina svetlost je dolazila sa ulične rasvete. Sa radia se čuo glas Michaela Bolton, obožavala je njegov glas i pesme. Ponekad je imala osećaj da su neke pesme pisane samo za nju. Dok je išla jedna od omiljenih pesama, polako je ustala sa poda i počela da se njiše u ritmu. Igrala je sama sa sobom. Igrala je sebi. Igrala je njemu koji je nikada nije video kako igra.

I dok je muzika tekla njenim venama zajedno sa krvlju vraćala je film u glavi. Ponovo je živela one trenutke sa njim. One ukradene. One u kojima je dozvoljavao da na trenutak vidi nekog drugog njega. Nekog ko je bio spreman da joj se približi onako kako je sanjla. Ponovo je živela onu tajnu koju su imali samo njih dvoje. Prećutni dogovor da ulepšaju dan jedno drugom…

Slučajni dodiri ostajali su dugo na njenoj koži, osećala ih je danima posle. Njegov glas ju je pratio u snovima. Tražila je oči kao njegove, ali niko nije imao takve. U tim očima je mogla na trenutke da vidi samu sebe. Kao da je baš takav pogled tražila svih ovih godina…. Tamne i duboke, ali opet tako pitome i plitke. Oči u kojima bi mogla do kraja večnosti da se ogleda. Pamtila je svaki njegov pkret. Pamtila je sve u vezi njega, jer je bio neko ko je nikada nije imao, a bila je njegova kao ničija pre. Nikome nije bila spremna da pripada, da se ogoli do duše. Dok on nije ušetao u njen život. Onako polako, korak po orak, postao je njena prva misao ujutru.

Nadal se svakom trenutku sa njim. Htela je da zaustavi vreme i da zauvek ostane sa njim. Do kraja. Da mu prolazi prstima kroz kosu, da ga poljubcima budi, i da zaspi u njegovom zagrljaju. Maštala je o njegovim dodirima. O svim onim ukradenim trenucima, i nadala se da će jednog dana postani java.  I da neće ostati samo ludo maštanje. Ti zkradeni trenuci su joj bilo nešto važno, jer smao tako je mogla da pobedi sivilo oko nje. Bila je spremna da prizna, ono što nikome nije…

Ona noć

Ima nešto u vazduhu što me odseća na nešto poznato, na nešto što znam.  Na nešto što sam zabranila sebi da pamtim. Ali puštam napolje to napolje , vreme je da se oporavim od toga. Da pustim ga kao otrov da isteče. Zatvaram oči i vraćam se do onog trenutka kad smo prvi put progovorili. Kad nisam ni slutila da će on biti neko ko zbog koga ću nekad drhtati.

Sećam se kad je ušao na ona vrata, i banalnih rečenica koje smo razmenjivali. Sećam se usputnih pogleda i pozdrava. Prve poruke, prvog poziva. Iako sam sebi govorila da se ne zalećem, zaletela sam se i našla se na sredini zaleđenog jezera, koje je počelo da puca. Propala sam kroz rupu u vodu osećanja za koje sam mislila da ih više nemam.

Sećam se one noći, koju smo proveli zajedno. Sećam se glasova, uzdaha i dodira. Sećam se poljubaca koji su palili kožu. I dodira koji su ostavljali nevidljive tragove. Sećam se ispleletanih prstoju i njegovog srca koje je kucalo čudnom brzinom. Iako se trudio da sakrije da i on drhti. On jedan od onih koji nemaju emocije, hladan. A u stvari uplašen. Boji se da se prepusti. On snažan, a slab. Sećam se očiju u koje sam se utapala, tamne i duboke. Kao najtamnije jezero. Sećam se da sam pročitala da se boji da me ne povredi.

Nisam ljuta na njega. Znam da nije hteo da ode bez pozdrava. Ali on ne zna drugačije, kad počne da oseća beži.  Kad bi hteo da pripada pobegne. Ne znam da li će se ikada nekome prepustiti, ali znam da će svake lance pokidati. I otići, dok sam ne poželi da ostane.

I puštam ga da isteče iz mene. Sad kad me je prošao, shvatam da nam nije bilo suđeno. Ona noć je bilo sve što moguće između nas, i dovoljno je da još ponekad osetim njegove prste na koži kako ponovo prelaze preko onih mesta i da čujem njegov glas kako mi sapuće….