Zadrhtim

Drhtim već dugo, kao list u jesen pre nego otpadne sa grane. Drhtim ali ne od zime, nije mi hladno. Drhtim svaki puta kad ga neko spomene, kad mu čujem glas negde u gomili glasova. Kad ga vidim iz daljine. Upijam svaki njegov pokret. Svaku boru na njegovom licu pamtim kao kartu sveta. Kao da mi je to putokaz do sreće koja nije meni namenjena.

Drhtim od njegovih slučajnih dodira, od onih ukradenih pogleda. Drhtim na samu pomisao na njega. A on.  On je posebna priča, moja priča. Ne naša. Moja. Svaki njegov dodir danima posle osećam na koži, bez vidiljivog znaka stoji mi opekotina na koži od njegovog dodira. Osećam svaki dodir koji mi je ikada zaparao kožu. Svaku reč pamtim, svaki pokret znam napamet. Jer to je on.

Neko pored sva zatreperim. Pored koga telo neće da me sluša, pa se borim samom sobom da mu ne poletim svaki put u zagrljaj iako on to možda ne bi razumeo. Ne bi razumeo da je neko, suviše mali za ovaj svet u njemu video sve ono što je o nečemu sanjao. Da je on neko pored koga bi mogla da ogolim dušu. Da otkrijem sve, do same moje srži.

Zadrhtim, i uvek ču drhtati. Jer oni koje nikad nisi imao. Pored kojih se nikad nisi budio, oni te zarobe zauvek. Pored njih drhtiš i onda kad si kilometrima daleko…

Sanjala sam

Budim se polako, iako ne želim. Ustajem iz kreveta, uzimam cigarete sa stola i izlazim na terasu. Pusta ulica, tek je svanulo. Prija mi tišina, uvlačim dim i vraćam se u san. Ne sećam se svega, ali onog čega se sećam, govori mi kako bi se oaćela kad bi taj san postao java. Kad bi se našla u takvom zagrljaju… Kad bi me te ruke me grlile svakog jutra…

Ne sećam se celog sna, ali sećem se tebe… Koji stojiš ne nekom nepoznatom mestu. Onako savšen kakav jesi uvek. Širiš ruke i primaš me u zagrljaj. Stežeš me jako, kao da se bojiš da ću negde otići. Ane znaš da ja nigde ne bi otšla kad bi ti hteo da ostanem pored tebe. Kad bi me jednom  zagrlio istopila bi se tu. Ušla celim mojim bićem pod tvoju kožu, tako da mogu zauvek da ostanem pored tebe. Da me uvek nosiš za sobom.

Sećam se tvoje košulje, mi je mazila lice u snu. Sećam se osećaja koji se probudio u meni, kao da sa tu oduvek trebala da budem. Kao da sam oduvek pripadala tebi, iako ti to nisi znao niti ćes zbati.  Za nas ne postoji java.  Toliko je prepreka koje nas razdvajaju, a oni slučajni susrrti po hodnicima, po nekim mestima, i dodiri koji su više od prijateljskih, ali skriveni, tajni. Čuvani od svih, teraju me da maštam. Da se nadam, da te želim. I znam da kad bi mi svanulo jutro pored tebe, bila bi srećna kao nikad do sad…

Gasim cigaretu. Otvaram oči. I vidim onaj tvoj osmeh, toliko drugačiji od drugih. Onaj koji tražim, onaj koji očekujem. Onaj koji mi popravi dan, onaj koji bi volela jedno da vidim, dok ti donosim prvu jutarnju kafu. Dok ti negde krišom kradem poljubac i popravljam kravatu… Sanjala sam te….kao i mnogo puta do sada. I sanjaću te uvek, čak i onda kad budem tuđa. Sanjaću te…

Davala sam

Ovo je jedna od onih noći kad se vraća film unazad, kad se sabiraju događaji,kad se oduzimaju sećanja.Kad se ide nekim ulicama koje smo odavno zaobilazili, ali moramo da prošetamo, tihim koracima, da se podsetimo da smo nekad voleli, ili mislili da smo voleli. Da smo nekad bili živi. Da smo nekad radili nešto drugo osim disanja. Da smo nekad osećali….

Ove noći vraćam unazad sve. Sve ono što sam nekada želela, imala i nemala, sve ono što me je pokrećalo. Vraćam se svemu. Polako koračam nekim sećanjima i shvatam nešto. Shvatam da sam uvek davala. Sve od sebe, davala sam srce, dušu, misli. Davala sam sve od sebe, da nešto uspe. Davala sam sve na dlanu, ne razmišljajući šta ću da dobijem za uzvrat.

A ništa skoro nisam dobila. Dobila sam, neprospavane noći, tihe suze. Dobila sam neke uspomene, koje izmame one setne osmehe. Dobila sam izgubljene nade i prokockane snove. Dobila sam neke ožiljke koji ponekad tu na levoj strani grudi zabole na promenu vremena. Dobila sam pesme koje slušam samo kad sam sama, koje ne mogu da pevam, koje oćutim. Pesme zbog kojih svet stane na par minuta, i knedla u grlu guši. Pesme zbog kojih nestaje vazduha…

Davala sam sebe, celu, išla srcem napred. Razum ućutkivala i onda kad je bio najglasniji, kad je trebalo da ga slušam, tad ga nisam slušala. Isla glavom kroz zid, iako je posle nekih zidova glava bolela previše. Ostavljala deo duše na nekim jastucima, koji mi nikad nisu pripadali, sećala se nekih dodira, koji nisu trebali da se dese. Ostavljala svaki put sebe pored pogrešnih. Ne kajem se zbog tog davanja. To je sve deo mene, onoga što jesam. Onoga što me je napravilo ovakvom, da ponekad još poletim za nekim snom, iako znam da je pad neizbežan i da će biti bolan, kao da su sve koske u telu slomljenje. Što ponekad još poverujem da će i meni neko dati malo onoga što sam pružila, što ponekad još poverujem u to da se neke želje ispune. Ne kajem se jer sam još uvek spremna da dajem, iako nije uzvraćeno…