Ako ikada

Puste ulice grada, moje stikle se stapaju sa mokrim asfaltom. Idem polako, dok me prati pun mesec, kao i bezbroj puta do sada, moj najverniji prijatelj. Prati me a svako moje lutanje, kad svi odu na spavanje, tad ja izlazim iz svog skrovišta. Tad mogu ne ometano da razmišljam o tebi. Iako sam zabranila sebi da te spominjem, da mislim na tebe, da se pitam gde si i sa kim. Ali ponekad, kad me oduzme stanje mrtvila, dopustim sebi, jedan mali izlet u kutak zabranjenog sećanja.

Šetam i pitam se da li će nas ikada sudbina spojiti, da li će nam se putevi ikada ukrsiti? I šta bi tad rekla? Rekla bi ti da sam pisala tebi, a da su drugi čitali. Da su se neki prepoznavali u rečima u kojima je bila skrivena  nit tvoga imena. Da sam i budna sanjala o tebi. Da sam ti se nadala i onda kada nade nije bilo. Da sam te nalazila u snovima i kad si bio budan pored neke druge. Da sam odbijala tuđe ruke jer nisu bile tvoje. Da sam bežala od svakog ko nije ličilo na tebe. Da sam te tražila i onda kad te nisam nalazila. Da sam te čekala u noćima punog meseca, i pričala zvezdama o tebi, nadajući se da će se neka otkinuti sa neba i doneti te meni. Da sam se uzalud nadala i na kraju te pustila.

Ako se ikada sretnemo na ovom putu života, nemoj samo da se okreneš i odeš. Sačekaj da te upijem za naredni život. Da upamtim svaku boru na tvom licu, da te još jednom milujem očima i da te sakrijem još dublje u mene, da mogu da preživim ovaj haos koji zovemo životom.  Znam da nikada nećeš mi pripadati onako kako ja želim, ali ponekad dopustim sebi da ti se još nekad ponadam. Palim cigaretu i dok šapućem tvoje ime, pravim ti lik od dima. Ako ikada budeš čitao sve one redove koje sam ti napisala, možda shvatiš da sam te na neki način volela. Možda ćeš pročitati i zaboraviti, a možda ti neki osmeh pređe preko lica. Kad vidiš da si bio nečija iluzija. Ako ikada se sretnemo ne prelazi na drugu stranu ulice, dopusti mi da ti čujem glas. Ponekad mi bude teško da te setim. Boljim se da jednog dana neću te naći na ulicama sećanja, i to mnogo više plaši nego da bi mogla da pripadam nekom drugom. Ako ikada prođeš pored mene, ne skreći pogled. Dopusti mi da ponovo zavirim u tvoju dušu. Da vidim da li me je ikada bilo tamo. Ako ikada…budeš čitao ovo, molim  te ne pričaj nikom… čuvaj me kao nekog ko te je želeo, a nije te nikada imao.

Ove noći

Još malo pa će ponoć, još par minuta do mog rođendana. Izlazim na terasu, hladno je, oseća miris zime u vazduhu, ali sneg ne pada. Tresem se, ali ne od hladnoće, tresem se od osećaja koji se u meni probudio. Svake godine na ovaj dan mi se javlja, i stoji mi tu na grudima. Guši me, uhvati me i ne pušta me. Palim cigaretu, uvlačim dim duboko u pluća, toliko da mi dim ispunjava svaki deo pluća. Ispuštam dim i pravim dobro poznati lik.
Negde duboko u meni polako popušta brana, na ovaj datum ne mogu da konrolišem sebe, ni misli. Ni želje ni snove. Ovog datuma nisam ja. Ovog datuma puštam tebe koji si ko zna gde da mi se uvučeš u snove. Častim sebe, usrećim na par minuta. Puštam te da mi šetaš dobro poznatim hodnicima duše. Ne znam gde si, ne znam sa kim si. Već dugo ne znam ništa o tebi. Dugo si negde van mog domašaja mojih želja. Nekad te se ne setim mesecima. A nekad nisam mogla da prestanem da mislim o tebi. Nekad si bio ceo moj svet. Moj svemir, moje zvedano nebo, moj svemir. Ceo moj svet je bio satkan od tebe. Nekad sam te prepoznavala među gomilom. Prepoznala bi ti hod. Prepoznalo bi te moje telo kad bi mi se približilo prepoznalo i zadrhtalo. A onda si počeo da se gubiš, da blediš. Kao neka crno bela slika.

Valjda sam te vremenom prerasla, od one klinke koja je imala iluzije, koja je od tebe stvorila neku vrstu mitskog božanstva, bio si mi nedosanjan san. I to si ostao. Odrasla sam, potrošila želje i snove. Na tebe, na slične tebi. Ali ipak dok sad izbacujem dim cigarete, na trenutak te vidim u dimu. Svake godine na ovaj datum mi ušetaš u misli i pitam se „Zašto ne dolaziš? Zašto nam nikad nije uspelo?“ Da li bi nešto bilo drugačije? Da li bi se setio da mi pošalješ poruku? Da li bi možda bio nešto posebno ili bi bio još jedan promašaj?

Ponoć otkucava, stigao je. Moj rođendan. A ti ni ne znaš da je to danas, ne znaš da na trenutak ponovo postajem ona devojčica koja je budna sanjala, ona koja je htela da jednog jutra ti kuva kafu. Ona koja je htela da se oseti zaštićenom u tvom zagrljaju. Osmehujem se sama sebi. Mojim ludim idejama. Možda je bolje ovako, ostaješ još jedna moja čista, dečija iluzija. Ona nevina želja, koju želimo dok još uvek verujemo u magiju. Da današnji datum, puštam te da mi ostaviš nove tragove da bi ponekad mogla da se vratim, tamo gde sam nekad verovala.

Tebi

Sedim na podu sobe, oko mene gomila papira, neki do pola ispisani, neki sa samo jednom rečju. Neki sa polovičnim rečenicama. Neki preškrabani preko cele stranice, toliko iškrabani da se ne vidi šta je pisalo. Ponovo sve tebi pišem. Tebi koji nećeš pročitati. Tražim dovoljno jake reči da te opišu. Tebe takvog. Neopisivog.
Tražim mesto gde da te smestim. U prošlost ili budućnost. Ili možda u sadašnjost. Šta si mi ti ne znam ni sama. Nešto si mi više od prijatelja , a manje od ljubavnika. Ne znam da te objasnim. Neko si mi ko mi ulepša dan, neko ko mi izmami osmeh samo tako što mi prodje kroz misli. Neko zbog čije blizine zadrhti srce. Neko zbog koga nekad nisam jaka kako se činim ljudima oko sebe. Neko u čijem bi zagrljaju mogla da ostanem do kraja večnosti. Pišem tebi koji budiš u meni oni devojčicu koja se negde usput izgubila. Tebi koji bi bio dovoljno jak da oteraš moje demone kad me u mraku sobe uplaše. Tebi čije bi me „mala“ smirilo, pišem tebi koji si mi tajna, najtajnija, koju čuvam duboko u sebi.
O tebi pričam samo mesecu, kad obasja mesečnom ulicu. Pričam mu jer znam da će ti reći preneti dok te usnulog miluje mesečinom. Pričam mu kako mi je dovoljno da te neko spomene pa mi se otme smešak onaj stidljivi. Pričam mu kako bi prekinula ovaj moj let samo kad bi imala jednu noć pored tebe. Bilo bi dovoljno da te gledam kako spavaš i slušam kako dišeš.
Bilo bi dovoljno da se na jedan trenutak osetim živom pored tebe, pa neka posle budem zauvek mrtva iznutra. Jednom da osetim dodir tvoje kože na svojoj pa neka izgorim u vatri želje koja sve više tinja u meni. I one trenutke kad nam se vrhovi prstiju slučajno očešu osećam danima, a osmehe tvoje čuvam na vrhovima trepavica pa si zadnje što vidim pre sna, i prvo što vidim kad ujutru se probudim.
Pišem tebi čija sam više nego što sam ičija bila. Pišem tebi sa kojim me razdvaja mnogo prepreka, a koje bi preskočila samo kad bi znala da ćeš me negde tamo čekati. Tebi koji si moj iako to nisi….

Tebi

Sedim na podu sobe, oko mene gomila papira, neki do pola ispisani, neki sa samo jednom rečju. Neki sa polovičnim rečenicama. Neki preškrabani preko cele stranice, toliko iškrabani da se ne vidi šta je pisalo. Ponovo sve tebi pišem. Tebi koji nećeš pročitati. Tražim dovoljno jake reči da te opišu. Tebe takvog. Neopisivog.
Tražim mesto gde da te smestim. U prošlost ili budućnost. Ili možda u sadašnjost. Šta si mi ti ne znam ni sama. Nešto si mi više od prijatelja , a manje od ljubavnika. Ne znam da te objasnim. Neko si mi ko mi ulepša dan, neko ko mi izmami osmeh samo tako što mi prodje kroz misli. Neko zbog čije blizine zadrhti srce. Nego zbog koga nekad nisam jaka kako se činim ljudima oko sebe. Nego u čijem bi zagrljaju mogla da ostanem do kraja večnosti. Pišem tebi koji budiš u meni oni devojčicu koja se negde usput izgubila. Tebi koji bi bio dovoljno jak da oteraš moje demone kad me u mraku sobe uplaše. Tebi čije bi me „mala“ smirilo, pišem tebi koji si mi tajna, najtajnija, koju čuvam duboko u sebi.
O tebi pričam samo mesecu, kad obasja mesečnom ulicu. Pričam mu jer znam da će ti reći preneti dok te usnulog miluje mesečinom. Pričam mu kako mi je dovoljno da te neko spomene pa mi se otme smešak onaj stidljivi. Pričam mu kako bi prekinula ovaj moj let samo kad bi imala jednu noć pored tebe. Bilo bi dovoljno da te gledam kako spavaš i slušam kako dišeš.
Bilo bi dovoljno da se na jedan trenutak osetim živom pored tebe, pa neka posle budem zauvek mrtva iznutra. Jednom da osetim dodir tvoje kože na svojoj pa neka izgorim u vatri želje koja sve više tinja u meni. I one trenutke kad nam se vrhovi prstiju slučajno očešu osećam danima, a osmehe tvoje čuvam na vrhovima trepavica pa si zadnje što vidim pre sna, i prvo što vidim kad ujutru se probudim.
Pišem tebi čija sam više nego što sam ičija bila. Pišem tebi sa kojim me razdvaja mnogo prepreka, a koje bi preskočila samo kad bi znala da ćeš me negde tamo čekati. Tebi koji si moj iako to nisi….