Sedim naslonjena na zid. Oko mene razbacane uspomene. Sećanja. Ona koja bole. Ona koja bi najradije zapalila na plamenu zaborava. Ali neuništiva su. Koliko god ih uništavala, lošim vinom ne vredi. Tu su. Snažnija nego ikad. Svaki put se podignu kao feniks iz pepela.
Pružam ruku ka cigarama. Palim. Uvlačim dim duboko u pluća. Izbacujem dim. I tada u dimu vidim neku drugu mene. Neku srećniju mene. Neku drugačiju mene. Palim još jednu.
Više se ništa ne vidi od tame. Samo ja i dim. Ne znam šta više guši, cigara, dim ili prokleta sećanja. Ipak su sećanja najgora. Sobu proluftiram i dim se ne oseća. Ali kako da proluftiram sećanja. Da nestanu ona koja bole kao da se hiljadu noževa zabode u srce. Koja lome, zbog kojih vrštim u sebi dok na licu blista najlepši osmeh. Kako uništiti ono zbog čega sam živa.
Ona me održavaju u životu. Na neki bolestan način me čine življom nego išta. I znam da kad bi ona nestala. Nestala bi i ja. Navikla sam na njihovu senku. Potrebna su mi jer je on tamo. Moj najveći porok. Veći i od loših cigara i još lošijeg vina. On sa imenom i prezimenom… imenom koje i sad nakon toliko godina zaboli kad me neka pesma podseti na njega. On koji nikada nije bio moj, ali sam ja bila njegova. Više nego i svoja. Gasim cigaru. I nastavljam da sedim. U tami. Tišinom govorim ono što preko usana nikada neće preći…

One thought on “Tišina i mrak

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s