Sanjala je

Jutro, polako otvara oči, pokušavajući da sačuva malo sna između trepavica. Svesna da je ono što je bilo do malo pre bilo tako stvarno, završeno. Podiže se u krevetu, i vraća film unazad. Pokušava da se seti svakog detalja. Jer sanjala je ono što dugo želi… sanjala je njega.  Zatvorila je oči i setila se svega….

Bio je ispred nje, stajao kao i mnogo puta pre. Stajao je i gledao je onim dobro poznatim pogledom. Nešto u njoj se pokrenuo kao i mnogo puta pre toga, nešto je poletelo u grudima, pokušavalo da izađe napolje. Bila je to želja. Da li ga je i u snu želela kao na javi? Bio je nesavršeno savršen. Pričali su o svojim snovima. O onome što ih boli, i što ih je promenilo. Pričali su o nadi. Pričali su pogledima. Privukao ju je u zagrljaj, pričao joj je nešto, ali ona više nije čula. Bila je kao nikad srećna. Pustila ga je da joj dira kosu. Da joj šapuće nešto, da joj govori sve ono što je želela da čuje od njega.

Počela je da se budi, i na ivici jave i sna, rekla mu je sve ono što u stvarnosti nije smela. Da je sve ove godine sve koji bi ulazili u njen život upoređivala sa njim. Da su svi njegova kopija. Da je on uvek bio negde u senci njene duše. Od kako joj ponovo ušao u život, htela da bude stalno u njegovoj blizini. Samo bi ga posmatrala, uživala je u njegovom glasu.

Probudila se. Imala je osmeh na licu, samo zbog sna. Pitala se šta bi bilo da se tako nešto desi na javi. Istopila bi se u njegovom rukama. Bila je ubeđena da ćejednog dana da se budi pored njega. Da će jednog dana, kad se opet sunčevi zraci budu stidljivo uvlačili u sobu, ona će biti pored njega. Posmatraće ga dok se polako budi i biće to njen san na javi…