Kiša i moje misli

Slušam kišu koja dobuje po krovu. Slušam i pokušam da ne mislim o ničemu. Samo bih da ležim i slušam kišu. Zažmurim, ali mi jedan lik pred očima, jedan osmeh. Zažmurim i čujem dobro poznati glas. Čujem sve i ono što jeste i ono što nije. Vratim film unazad i zaustavim na delovima gde je on, a ne bi smela…

Kad je postao ovo što mi je sad? Kad je uspeo da mi uđe u misli i šeta hodnicima moje duše kao da je oduvek tu, kao da je stvoren da bude tu. I svi su smešni naspram njega. Nasloni se na zid sećanja i posmatra me, onim njegovim pogledom koji ne mogu da rastumačim. Još uvek ne znam da li mu ponekad proletim pred očima, i da li me se nekad seti.

Prebacujem jastuk preko lica i pokušavam da suzbijem osmeh, koji se zbog njega pojavi uvek, uvek se brinem da neko ne primeti to, da ne čuje kako mi srce lupa svaki put kad mi priđe. Kad me pogleda, kao da mi prodire u dubinu duše. Kao da tamo može da pročita sve ono što prećutkujem.  Bojim se da mislim o njemu, odbacujem te misli kad me spopadnu. Ali one uporne, vuku me za rukav i ne ostavljaju na miru. Teraju me da ga vidim, i tamo gde ga nema.

Počela sam da ga primećujem i tamo gde ga nema. Vidim ga, a u stvari me samo neko podseti na njega, osluškujem da li se to njegov glas čuje. Nije to on.  I onda se razočaram, i nekako se snuždim, pa se zapitam šta radi u tom trenutku. Ljubomrna sam na sve one koji su u njegovom društvu. Sve one kojima poklanja svoje osmehe i poglede. I uvek me ova kiša natera da mislim o nemogućem.

U prolazu

Polako, veoma pažljivo je počela da bira šta će obući kad bi postojala samo malo mogućnost da ga sretne, nije bila svesna da je počela da ga očekuje iza svakog ćoška. Da joj je bilo dovoljno da ga …

Извор: U prolazu

U prolazu

Polako, veoma pažljivo je počela da bira šta će obući kad bi postojala samo malo mogućnost da ga sretne, nije bila svesna da je počela da ga očekuje iza svakog ćoška. Da joj je bilo dovoljno da ga samo vidi izdaleka i da joj dan dobije posebne boje. Volela je pozdrave u prolazu, nije bila svesna da posle svakog razgovora sa njim, nesvesno  smeškala…

Polako joj je ulazio pod kožu, kad ga ne bi videla dan bi joj postajao siv. Bio je nešto što je oduvek volela. Siguran u sebe, ali ne pun sebe, sa osmehom koji razoružava. Bio je kao neki lik iz knjige, stvoren samo za nju. Kao neki od likova o kojima je uvek maštala. Kao neki vitez. Od krvi i mesa. Bio je njena želja, koju je krila i od sebe same. U prolazu je skupljala delove i pravila mozaik, on je bio glavni deo u slagalici. Bila je spremna da sve da, samo da oseti njegov dah na vratu, da se jedno jutro probudi pored njega.

Krala je te male trenutke kad bi ga srela i kad bi joj se obrati. Stvaljala je sve te trenutke i reči u kutiji od želje na kojoj je pisalo njegovo ime.  Želja je svakim danom bila sve veća. Svakim danom je sve veća i svakim danom je sve teže kontrliše. Znala da ako se otkrije pred njim, do same duše, ili će je prihvatiti ili odgurnuti. A to nije bila spremna da doživi.

I dalje će i prolazu da traga za njim, da ga vidi i tamo gde ga nema. Da ga traži u gomili i osluškuje njegov glas. Možda jednom jedan slučajan dodir u prolazu promeni sve.