Ona…

Ona je… teško ju je bilo objasniti… Jednostavna,a opet tako komlikovana. Kad bi se najviše smejala, tada je bila najtužnija, ona je bila devojčica u telu žene. Za neke stvari naivna, a neke odavno prerasla. Bila je jednostavno ona…
Davala se svima, do koske, do same srži svog bića. Ponekad bi i preterala u tome, a za uzvrat niej dobijala ništa. Volela je mnoge,a nikada nije osetila da je voljena. Nikada joj niko nije posvetio nikakav stih, a nije ona tražila mnogo, samo malo pažnje i ljubavi. Sitnice su je činile srećnom. Mrvice takozvane ljubavi čuvala je kao najveće blago, u sefu svoje duše. Ponekad se osećala kao pas lutalica koji čeka nečiju milostinju.
Vremenom je uspela da ubije svaku emociju u sebi. I postala ono što je mislila da nikad neće postati – lutka bez osećanja i emocija. Hladna i daleka čak i za one najbliže. Dobro je glumila, čak šta više ponekad bi i samu sebe ubedila da je srećna, a nije bila.
Dugo već nije srećna, onako istinski srećna. Naučila je da živi sa tim. Čak i kad bi se pojavio neko ko bi mogao da joj znači, povlačila se , gurala od sebe i taj neko bi odustao i otišao. A ona bi stavila još jedan red cigli na zidu koji je stvorila oko sebe.
Ali duboko u sebi se nadala, iako to ne bi prizanala ni samoj sebi, nikada, da tamo negde daleko postoji neko stvoren samo za nju. Njena srodna duša i da joj je svakim danom sve bliži… Nadala se da će znati da ga prepozna i da će je taj neko voleti… tako jednostavnu,a opet ponekad tako komlikovanu. I da će je naučiti da i ona ponovo voli…