Budna sanjam

Toplo je, otvoren je prozor i mesečina stidljivo ulazi, pleše po sobi, budim se I polako se okrećem ka tebi. Spavaš mirno, izgledaš tako nestvarno dok te pogledom milujem, ne želim da te budim. Hoću da te gledam dok spavaš pored mene. Nekoliko puta sam pokušavala da prenesem na papir ovo što osećam, ovo što mi se dešava, ali nisam uspevala. Ne znam ni da li ću sada uspeti. Pokušaću, to mogu. Ne uspevam da napišem ovu našu priču jer ne postoje reči koje bi to opisale.

Meni koja živim sa slovima ne uspeva da nađem dovoljno jaka I lepa koja bi opisala ovo što je u meni. Mašta. Ne nije. San, ma bolje je od toga, lepše. Priča. Da to je, naša priča, ali nije ni to ono što tražim. Ovo je budan san. Izgleda kao san, ali na javi. Davno sam zaključala osećanja, misleći da će tako ostati zauvek. Zaklučala sam ih, I išla tako kroz život. Nasmejana, ali ne i srećna.

I onda si ti zakoračio u hodnike mog života. Polako korak po korak. Išla sam ka tebi, a da toga nisam bila svesna. Sreli smo se negde na raskršću, pružio si mi ruku I tad je sve krenulo. Kad se te dodirnula osetila sam neki drhtaj duboko u duši. Negde na uspavanom delu duše. Probudio si nešto u meni, što sam mislila da se davno odselilo. Počela sam da ti verujem, kupovao si me sitnicama. Pogledima, dodirima si topio led na mojoj duši. A od tvojih poljubaca mi se tlo pod nogama pomeralo.

Sanjam budna sa tobom. Pravimo zajedničke planove, za koje sam prvi put u životu sigurna da će se ostvariti. Pomeraš se u snu, I privlačiš me sebi. Grliš me I grlim te. Tonem ponovo u san. Sigurna napokon. U ovoj našoj sobi, našla sam mir, sreću I ljubav. Meni više od toga ne treba. Samo da naša ljubav iz dana u dan raste. Da stvorimo naš svet u koji ćemo biti srećni. A znam da hoćemo, jer smo se našli slučajno, a takve ljubavi su najlepše, slučajne.

Advertisements

Ako ikada napišem

Ako ikada napišem knjigu. Priču. Rečenicu ili samo jednu reč, pisaću o tebi. Neće to biti velika ljubavna priča poput one Karenjine i Vronskove. Ne, ta je tužna priča. Iako su voleli možda isto tako kao mi. Ne, biće to jedna, kratka obična, svakidašnja priča. Obična,a opet tako posebna i neobična.

Biće to priča o dvoje ljudi, koji su čekali na nekim raskrsnicama na nekim drugim putevima. Putevima koji su se jednog dana, slučajno ukrstili. Biće to priča i dvoje ljudi, koji kad su već svaku izgubili, našli i nastavili zajedno istim putem. Biće to dvoje ljudi koji su se tražili u predhodnim životima i u ovom se našli.

Biće to priča o tebi. Meni. Nama. O tome kako si me naučio da ponovo letim. Da ponovo verujem. Da ponovo volim, sanjam otvorenih očiju. Biće to priča kako sam te naučila da se osloniš na nekog. Da te više niko neće povrediti, kako je kad te neko voli onako iskreno.

Biće to priča o dvoje koji spavaju zagrljeni, koji se i u snu traže. Biće to priča o nama koji smo jedno drugom mirna luka, o dvoje koji su drugačiji od svih i tako drugačiji se našli. Biće to priča o tebi i meni. Priča koju pišemo zajedno. Naša priča.

Nedostajanje

Koliko košta nedostajanje? Mnogo… mnogo ne prospavanih noći, budnih sanjanja I snenih nadanj. Košta onoliko, koliko zadrhtimo na samu pomisao da onog nekog, nikad više ne vidimo. Koštalo me mnogo pitanja bez odgovora. Koštalo me, i još ga otplaćujem, na rate. Merim dane, na one u kojima te vidim, na one u kojima ti ukradem osmeh. I slučajni dodir. Moje nedostajanje ima tvoje ime I prezime. Moje nedostajanje ima one poznate koji odzvanjaju u hodnicima moje duše.

Blizu si mi, a opet tako daleko. Napravim korak ka tebi, I ti kreneš ka meni, ali se ubrzo povučeš. I ostanem u mom nedostajanju, pitajući se gde sam pogrešila. Nešto loše rekla. I taman kad pomislim da odem, ti me povučeš i ja ja ti poletim u zagrljaj. Moje nedostajanje boli…jako… bole prsti za tobom, boli duša koja bi da se na trenutak odmori na tvom ramnu. Makar na jedan tren, onaj posle kojeg bi želela nešto sam imala na tren u rukama… I odmah izgubila. Nešto posle čega bi psećala prazninu, veliku kao svemir. Ali bi vredelo…

Blizu si mi, a opet hiljadama svetlosnih godina daleko. Ti si ono što želim kad vidim dugu, ti si ono moje nedostajanje koje boli, ubija, kida i peče, ali zbog kojeg sam živa… zbog kojeg se još uvek nadam, nečemu. A ne znam ni sama čemu… moje nedostajanje, molim te, prestani da mi nedostaješ…I pitam se kako može da nedostaje, neko koga nikada nismo imali?

Zagrljaj

Nisam te dugo videla ni srela. Baš dugo. Nisam ni razmišljala o tebi, jednom mi se učinilo da sam te videla na ulici, ali nisam bila sigurna da si, nastavila sam nekim svojim putem, nekim svojim koracima, kojima sam htela da pobegnem ko zna. I ko zna od koga, od sebe same možda. Znam da kad bi ti ovo ispričala, rekao bi mi onim tvojim glasom “Malena, filozofiraš previše…” , a ja bi se samo nasmejala… I sad se smejem kad samo pomislim na to..

A onda si se samo pojavio, nasmejao se. I ja sam shvatila zašto sam sebi zabranila da mislim na tebe. Da te tražim po pustim ulicama grada, zato što nisam smela da priznam sebi da si počeo da mi ulaziš u misli, U tom kratkom momentu našeg susreta, zagrlio si me. I tad sam zadrhatala kako nisam dugo. Kako nisam ni u jednim drugim rukama drhtala, čak ni onda kad su bile najnežnije. Ni jedne ruke nisu mogle da izazovu taj elektricitet u mom telu. Ni jedne nisu mogle da zagrle tako nežno, a tako sigurno. Požela sam da vreme stane, da stane sve. Poželala sam da udjem ispod tvoje kože, da zauvek ostane jedan deo mene, da te prati.

Tih par trenutaka u tvojim rukama, osetila sam se srećnom kako dugo nisam. Tih zagrljaja ne bude mnogo, tek pokoji s vremena na vreme. Ali su najvredniji. Jedino u njima se osetim živom. Jedino u njima mogu da dozvolim sebi da zadrhtim. I još nešto, u meni postoji mali, malecni tračak nade da ću jednom moći da te grlim kad poželim I koliko želim. Da ću jednom nadoknadati sve zagrljaj kojima sam te grlila, a nisi ih bio svestan…

Napokon

Probudila sam se u sred noći, mrak svuda oko mene. I shvatam da se plašim, ne noći, ne babaroga ispod kreveta. Ne nekog novog jutra, uplašila sam se onog što sam osetila I otkrila. A to me zabolelo više I jače nego išta pre. Nisam mogla da te se setim. Ni glasa, ni lica, ničega u vezi tebe. Pokušavam, žmurim, stiskam oči jako, ali tvoj lik ne dolazi u moj um. Kao da te neko izbrisao.

Nekada je bilo potrebno samo trenutak da mi ušetaš u misli. Neka sitnica da te se setim, miris, nečiji hod, glas. Nešto samo meni poznato, nešto što samo mene podseti na sebe. A sada, ništa mi ne pomaže da te dozovem u misli. Ustajem, nervozno šetam po sobi, I pitam se “Kako?” . Kako nekoga zaboraviš? Kako neko ko ti je bio misao, ko ti je bio potreban kao vazduh, zaboraviš? Kako? A onda se setim, da ti nikad nisi bio moj, nikada nisi znao da ti se neko krišom nada.

Nikada nisi znao da sam te krišom pratila pogledom, od onog dana, kad sam te prvi put videla. Kad si prvi put ušao u moj život. Nisam ni znala da ćeš biti moj tamničar toliko dugo. Bežala sam, pokušavala da te zamenim nekim drugim. Nije mi uspevalo, uvek si bio tu negde. Pratio me kao senka, čuvao svoje mesto u mom životu kao da je nešto posebno. A onda sam te prerasla…

Sad ne mogu da ti dozovem lik u mislima, glas ti više ne prepoznajem, ni hod u gomili. Više ne zadrhtim u tvojoj blizini. Izgubio si svoju magiju, moja iluzijo. Napokon sam te pustila, da odeš, napkon te oslobođam onoga što nisi ni znao da te vezuje za mene. Napokon sam I ja slobodna, da dišrm neki novi vazduh, da sanjam neke druge snove, da živim… I ne, nema nikog drugog u mom životu, nema nikog osim mene same. Koja više ne želim da osećam okove nečega što mi nije suđeno. Nečega što nikad neće biti moje. Zato te puštam, da bi napokon I sama bila slobodna.

Željo moja

Prilazim gramofonu, biram dobri stari dzez, onaj zvuk melahonije i nade u istom tonu. Onaj zvuk koji me tera da se njišem u nekom mom ritmu, sa čašom vina u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Bosih nogu polako prilazim prozoru, i pitam se gde si? Sa kim čekaš da padne još jedna noć?

Ne znam, a možda i ne želim da znam. Možda mi je tako bolje, da imam čemu da se nadam. Da imam šta da zelim. A zelim tebe, kao nikoga pre. Želim da te zagrlim, da ti obrišem neku boru sa lica. Da te nateram da se smeješ onim tcojim osmehom koji mi ne da mira. Želim da te gledam kako se spremaš za posao i da ti usput ukradem poljubac. Da me zagrliš i da se na trenutak osetim srećnom. Želim da te čujem kako dišes pored mene, dok se još više ušuškavam u tvoj zagrljaj. Želim da čujem ono tvoje „mala“ ujutru.

Igram po sobi, kao da si tu, u ćošku i da me gledaš. Igram jer ne znam kako drugačije da izbacim ovu želju koja guši, boli, ubija. Koja gori u meni, ali se ne vidi. Zeljo moja, ostvari mi se bar na jedan dan. Samo toliko tražim, pa neka nikad više nikog ne poželim.

Igrali su

 

On. Ona. Dva različita sveta. Toliko razlike medju njima, a opet isto toliko i sličnosti. Privlačili su se kao dva magneta, isto toliko i odbijali. Znali su ako predju granicu, povrediće i sebe i druge. Zato su izabrali da igraju.

Ni tamo ni ovamo. Plesali su tango privlačnosti bez dodirivanja. Gutali jedno drugo očima, moleći se da niko ne nasluti koliko su se želeli. A želeli su se mnogo. Toliko da su goreli u toj vatri želje. Znali su, ako se jednom dodirnu, neće stati. Da će se želeti kao što narkoman želi drogu.

Slučajno su se sreli, negde izmedju sna i jave. Negde gde ne postoji vreme. Negde pre vremena. U nekom prošlom zivotu. Lutali su između nekih drugih. Ne sluteći da će se sudariti, i da ce to biti početak kraja. Jer kako objasniti ovu njihovu igru, koju su pogledima igrali. Govorili su između redova. U pozdravima u prolazu su govorili „želim te“ , bili su navučeni jedno na drugo, a da se nikad nisu imali.

I zato su igrali, u tim posebnim trenucima. U tim ukradenim momentima, za koje niko nije znao. Dodiri ruke na obrazu ostajali su danima da peku. Ali nisu prelazali granicu, nisu smeli. Jer znaju da će zajedno izgoreti. Da će pored njih goreti i drugi, oni koje bi nesvesno povredili. A taj greh ne bi mogli da nose na svojim leđima. I zato će uvek igrati, samo njihovu igru.

Ostaću te željna

Budim se iznenada. Kao da sam pala sa neke ogromne visine. Kao kad sanjas da padaš i nikako da padneš, samo što sam ja ovaj put pala. Pala u tamnu noć, tihu, bez zvuka. Bez ikakvog znaka života oko mene. Ali to je samo noć kao svaka druga, a opet tako različita.

Budim se skroz, i čujem rvoje korake, ponovo dolaziš i moje misli, koračaš sigurnim koracima. Dobro znaš svaki kutak, svaki ćošak moje duše, ti si svoj na svome. Niko nikada pre tebe nije koračao tom stazom. Niko pre, i niko posle tebe. Kako da objasnim nekog koga nikad nisam imala. Nekog ko mi je potreban kao vazduh koji dišem… kako da te objasnim samoj sebi… nikada nisi znao da ti se radujem kao dete novoj igrački, kao pustinja kiši, radujem ti se, ali krijem to. Možda nekad prepoznaš želju u mojim očima, ali se praviš da ne vidiš.
Čuvam svaki naš susret duboko u sebi, svaki tvoj dodir osećam još uvek na svojoj koži. Svaku reč koju si mi uputio pamtm. I znam da ću te biti željna zauvek. Ostaću željna tvojih dodira, tvojih očiju. Ostaću željna prvih jutarnjih kafi sa tobom. Onih ukradenih poljubaca, ostaću zeljna tvojih dodira, tvog glasa. Ostaću zeljna tebe, koji si ušao u samu srž mog bića. Ostaću zeljna tvojih uzdaha, tvojih poljubaca. Tvojih dodira. Ostaću zeljna tebe. Takvog kakav jesi.
Povredjen. Isceljen. Tebe koji kriješ neku drugu stranu sebe, meni nepoznatu. Tebe ljutog. Srećnog. Tužnog. Ostaću zeljna tebe kad se budiš, kad toneš u san. Ostaću željna tvog glasa. Koji bi mi šaputao snove koje si imao. I one koje si ostvario.
Zavidim svima onima koji te znaju bolje od mene. Koji te znaju kad se iskreno smeješ i kad plačeš. Zavidim svim onim koje su se budile pored tebe. Koje su ti krale osmehe i misli. Zavidim kiši koja ti kaplje na lice. Zavidim vetru koji ti prolazi kroz kosu… zavidim svemu onome što me tera da te budem željna

Posle toliko vremena

Nije morala da podigne pogled sa stranice koju je čitala. Nije morala da proveri da li je on to. Njeno telo ga je osetilo, i pre nego što je prišao. Svaki nerv u njoj je zatreperio, svaki mišić se zategao, kao da će svakog časa potrčati, ali ovaj put što dalje od njega. U prošlost da ispravi tu grešku i ne sretne ga nikad. Ali prošlost je proost i od nje se ne beži. Prišao je polako, kao.i uvek, poseban i nesvestan toga. Ostao je isti, sa ponekom novom borom oko očiju.

-„I dalje čitaš dok čekaš prevoz?“rekao je dobro poznatim glasom. Koji je za trenutak sve vratio na neko drugo mesto, u neki drugi život.
-“ Kao što vidiš ne menjam navike“
-„Ni navike, ni ti se ne menjaš. Mada…“
-„Reci, znaš da nikad nisam volela nedorečene stvari“
„Znam… nisi se promenila, ali opet nešto u tebi se promenilo. Nema onog sjaja… pitam se ko je kriv za to“
-„Nisi ti… ne samo ti… krivi su oni pre tebe, oni koje sam puštala blizu, a donosili su samo promaju. Krivi su oni koje sam volela, a nisu me voleli, kojima sam se nadala, a nisam trebala… kriva sam i ja, jer sam previše maštala..“
-„A ja sam u toj priči…“
-“ Ti… ti si poseban, najmanje kriv, a opet podjednako kriv. Znao si koliko sam bila povredjena pre tebe. Znao si da se teško vezem, teško poverujem… a naterao si me da ponovo raširim krila. Poletela sam, kao Ikar…previše sam približila Suncu i pala…“
-„Mala, moraš opet da počneš da veruješ, negde postoji neko za tebe“
-“ Ne više ne mogu da verujem, potrošila sam svu veru.“ Sa tim rečima je ušla u autobus i tek tad shvatila da drhti.
Ne on nije bio kriv koliko ostali. Ali je bio poslednji kome je verovala. Posle njega nikom nije prišla niti je neko prišao njoj. Posle njega je bila racna linija, drzala se po strani u svom svetu. Daleko od svih, od svega. Daleko od same sebe, posle njega, više nije bila ista. Promenila se, postala je hladna i gorda. Postala je ono što je mislila da nikad neće… ravnodušna… i može proći još tri života, ona nikad neće više biti ona devojčica u telu žene. Spremna da poleti, spremna da se vine medju oblake. Odavno je pustila svoje snove da lete nekom drugom, nekome ko veruje još uvek u njih…

Neko kao on

 

Nije ga primećivala ranije, bio je neko koga bi videla u prolazu, uz jedno „ćao“ bi prošla pored njega. Nikada nije primetila njega kao muškarca. Kao nekog ko bi joj postao drag. Ni sada ne oseća ne oseća ništa.
Samo joj je drago kad ga vidi u prolazu. Kad joj priča o nekim svojim stvarima. Drago joj je kad joj se nasmeje u prolazu. Možda bi nekad i mogla da voli, kao žena muškarca. Ali brzo odbaci tu misao. Neko kao on nije za nju. Neko ko ima još uvek čistu dušu, ko živi pomalo u oblacima i ko još uvek zna da leti nije za nju. Neko ko veruje… a ona odavno ne veruje u čuda. Njena duša nije čista, već uprljana raznim greškama koje je nekad davno počinila. Nije ona za njega. Povredila bi ga, osudila bi ga na život bez emocija, a to nije mogla da uradi. Toliki greh nije bila spremna da počini. Zato bi se sklanjala, kad bi mu se suviše približila. Sakrivala bi se, izbegavala mesta na kojima bi mogla da ga sretne. Ponekad bi se namerno pravila da ga ne vidi, a ponekad bi joj bio potreban, samo da uveri sebe, da još uvek postoje oni koji budni sanjaju.
Zna da kad bi se potrudila ušla bi mu pod kožu, a šta posle? Posle kad bi ga obojila sivom bojom, kako bi živela sa tim da je nekome ubila nadu.
Neko kao on zaslužuje nekog da leti sa njim. A ona se svojih krila odavno odrekla, sklopila ih, i više ne leti. Ne ume, zaboravila je osećaj kad raširiš krila i poletiš. Kad dodirneš nebo, kad je dovoljan onaj neko da pomisliš na njega i imaš osmeh. Nije verovala ni u šta, nije verovala u sebe. Zato je bežala od njega, od sebe. Od mašte, ona nije za njegov svet, suviše uprljana. Zato se krila u svojoj hladnoći, u svojoh tami. Crno i belo me idu zajedno. A oni su to, dva suviše različita sveta.